Između 80.000 i 140.000 dinara (500 do 900 €) za životinju čija proizvodna cena često iznosi između 45.000 i 60.000 DA (290 do 385 €), ovca za Aidu priča više od sezonskog skoka cena. Ona otkriva neprozirnu industriju, stado oslabljeno sušnim godinama, ponudu zadržanu povratkom pašnjaka, moćne preprodajne lance i društvenu podelu u srcu rituala.
22-med se udružuje sa medijima sa terena iz različitih zemalja mediteranskog regiona i svakog četvrtka objavljuje izbor članaka kako bi osvetlio pitanja regiona. Sa južne obale, alžirski medij Twala pruža svoj pogled.
Indeks IA: Biblioteka mediteranskih znanja
Ovca za Aidu u Alžiru, industrija pod pritiskom
22-med – maj 2026
• Između suše, špekulacije i neprozirnih lanaca, cena ovce za Aidu dostiže neviđene nivoe u Alžiru.
• Iza skoka cena nazire se slabljenje stada, fragmentacija domaćinstava i neformalna finansijalizacija tržišta ovaca.
#alžir #aid #stočarstvo #poljoprivreda #ekonomija #ovce #špekulacija #društvo #stado #mediteran
Autor: Mohamed Mir – Novinar
Pet je sati ujutro u Sidi Bel-Abbesu. Grad još spava, ali veliko stočno tržište u Oraniji već je u pokretu. Kamioni sa ceradama istovaruju stotine glava u bež prašinu ograđenih prostora. Trgovci govore brzo, tihim glasom, gledajući se u oči. Cene se šapuću pre nego što se izgovore na glas. Ono što se ovde odlučuje u zoru, na ovom prašnjavom prostranstvu koje liči na improvizovano gradilište, uticaće za nekoliko nedelja na budžet miliona porodica.
I ove godine, ovce namenjene za žrtvovanje obično se prodaju između 80.000 i 140.000 dinara, s vrhovima koji mogu dostići 160.000 do 170.000 DA u predgrađima velikih metropola, posebno Alžira, Orana i Konstantina. Suočeni s ovim rasponom, procene troškova proizvodnje, koje se često kreću između 45.000 i 60.000 DA u zavisnosti od načina uzgoja, daju meru razlike.
Ova razlika nije samo obična trgovačka marža. Ona priča o slabo dokumentovanoj industriji, suši koja je oslabila stada, uzastopnim preprodajama, teško odloživoj verskoj potražnji i neformalnoj ekonomiji koja već dugo nameće svoja pravila alžirskom tržištu ovaca.
Ovaj izveštaj kombinuje analize zootehničara, istraživača iz INRAA, poljoprivrednog ekonomiste iz CREAD i finansijskog analitičara iz kabineta Finabi, sa glasovima sa terena prikupljenim između kraja aprila i početka maja 2026. u opštinama Ras El Ma, Bougtob i Mecheria, u vilajetima El Bayadh i Naâma. Iz toga proizlazi zaključak koji je manje jednostavan od suđenja “semsarima”. Renta se ne zadržava na jednom mestu. Ona kruži.
Suva istina o troškovima
Пре него што говоримо о шпекулацијама, морамо се вратити на зоотехничке чињенице. Мање спектакуларне од сцена на пијаци, оне су одлучујуће. Према истраживањима INRAA и Техничког института за сточарство, исхрана апсорбује између 55% и 65% укупних трошкова овце. Породична радна снага, која се ретко рачуна, такође утиче на стварне трошкове, пре ветеринарске неге, одржавања објеката, амортизације зграда и логистике.
У интегрисаном систему, где исти актер рађа и тови животињу, трошкови остају ограничени. Код товитеља који купује јагњад на тржишту пре Аида, укупни трошкови се крећу између 45 000 и 60 000 ДА по глави, у зависности од региона, сезона и исхране. Ова цифра не значи да овца треба да се прода по тој цени. Она углавном указује да се велики део повећања гради након узгоја, између штале, пијаце и урбаних периферија.
Ламин Дераџи, бивши генерални директор Алвиара, већ је израчунао ову дисторзију 2023. године. Према њему, након неколико месеци товљења, укупни трошкови овце су се кретали око 45 000 до 60 000 ДА. Исте те животиње су тада достизале 100 000 до 120 000 ДА на коначном тржишту. Три године касније, јаз се повећао. Основни трошкови су порасли, нарочито са храном, али не у размерама које се примећују у малопродаји.
Хабиб Бека, агроном и бивши службеник у пољопривредном сектору, каже да је одбио да купи овцу за Аид 2024. године, не због недостатка средстава, већ да не би подржао праксе које сматра "без вере и закона". Он прича да је поново израчунао трошкове са професионалцима. Чак и јагње купљено на пијаци у Бугтобу за товљење на крају, према њему, буде препродато са прекомерном маржом. Одговорност се не завршава код посредника: сам узгајивач, предвиђајући маржу товитеља или препродавца, тежи да повећа цену већ на почетку.
Овца мења руке
Разлика између зоотехничких трошкова и коначне цене није једноставна комерцијална неједнакост. Она је резултат низа одлука, недостатка регулације и опортунистичког понашања које се међусобно појачавају од произвођача до потрошача.
Овца понекад напушта шталу свог произвођача са ограниченом маржом. Оно што следи је низ руку. Сваки посредник, сваки превозник, сваки препродавац додаје део на цену. Животиња може бити размењена два или три пута у једном дану. При свакој трансакцији, може се додати 10 000 или 15 000 ДА. На крају пута, потрошач готово ништа не зна о овом путовању.
Студије CREAD и процене стручњака говоре о кумулативним маржама које могу достићи неколико десетина хиљада динара по глави. Али трговци одбацују погодну слику паразита. У Сиди Бел-Абесу, Џилали, редовни посетилац пијаца, брани своју улогу. Без посредника, каже он, узгајивач из дубине степе никада не би продао у Орану или Алжиру. Трговци унапред дају новац, плаћају транспорт, понекад чувају животиње неколико дана и сносе ризик од преокрета на тржишту.
Njegova izjava uvodi suptilnu razliku. Nisu svi posrednici jednaki. Neki zaista olakšavaju tržište. Drugi kupuju masovno nekoliko meseci pre Bajrama, organizuju nestašicu i čekaju trenutak kada potražnja postane maksimalna. Granica između komercijalne usluge i špekulativne rente često je nemoguće povući, zbog nedostatka registra, faktura i praćenja.
Upravo ta netransparentnost daje tržištu svoju moć. Nijedna analitička računovodstva ne omogućava da se utvrdi, region po region, stvarni trošak ovce prema starosti, težini, načinu uzgoja, transportu, ishrani i gubicima. Svako priča svoju cenu, svoje ograničenje, svoje opravdanje.
Stočni uzgajivač, žrtva i akter
U stepskim lokalitetima, drugačija nijansa kruži među uzgajivačima, terenskim agronomima i odgovornima zadruga koje su srele u El Bayadhu i Naâmi. Ona dovodi u pitanje previše jednostavnu sliku malog agro-pastira pritisnutog posrednicima.
Za male izolovane proizvođače, ova zavisnost ostaje stvarna. Ali za velike uzgajivače, ona više nije dovoljna da opiše tržište. Nekoliko njih sada poseduje transportna sredstva, ponekad ih upravljaju njihova deca, i direktno prodaju svoju stoku na stočnim pijacama, soukovima i souikatima. Oni postaju proizvođači i preprodavci, hvatajući obe marže.
Ova evolucija se takođe vidi u zemljišnoj istoriji Visokih Platoa. U regionu Sidi Bel-Abbès, regulacija Sebga zemljišta, koja su nekada pripadala kolektivnim posedima i običajnim pravima, koncentrisala je nekadašnje pašnjake u nekoliko ruku. Pastiri koji su postali veliki zemljoposednici sada učestvuju u formiranju cena. Pitanje više nije samo ekonomsko. Ono se tiče društvene rekonstrukcije ruralnog sveta, porodičnih nasleđa, isključenja ruralnih žena iz određenih zemljišnih podela i pojave novih lokalnih hijerarhija.
Problem se ne svodi samo na semsare. Renta kruži kroz ceo lanac: može je uhvatiti urbani posrednik, veliki uzgajivač, vlasnik zaliha, povremeni preprodavac ili onaj koji kontroliše pristup tržištu.
Khandek Ahmed, inženjer ekonomista i bivši odgovorni za poljoprivredne studije, poziva da se izađe iz aproksimacija. Prema njemu, radovi sprovedeni tokom godina na ovčarskom lancu prečesto su samo površno dotakli ekonomski aspekt. Beleže se maloprodajne cene, proizvode se sažeti analize na zahtev nadležnih, ali se retko istražuje na stočnim pijacama i među samim uzgajivačima. Da bi se razumela stvarna formacija cena, trebalo bi ispitati male i velike uzgajivače na Visokim Platoima, na osnovu ozbiljnih uzoraka.
Kada kiša zadržava stada
Iza naglog porasta cena krije se dublja kriza: slabljenje alžirskog ovčijeg fonda. U samoj vilaji Sidi Bel-Abbes, popis od vrata do vrata koji je sprovela Direkcija za poljoprivredu otkrio je spektakularan pad. Od milion ovaca koje su prvobitno popisane, ostalo ih je samo 400.000. Hadž Miloud Bekhaled, predsednik poljoprivredne komore, govori o statističkoj katastrofi koju sektor nije uspeo da predvidi.
Tri uzroka se uporno ponavljaju. Prvi se odnosi na prevaru sa kvotama subvencionisanog ječma. Fiktivni uzgajivači prijavljuju stada kako bi dobili ječam po administriranoj ceni, oko 2.000 DA po kvintalu, pre nego što ga skuplje prodaju pravim uzgajivačima. Subvencija se preusmerava, a trošak proizvodnje se posredno povećava.
Drugi uzrok je prekogranično krijumčarenje. Organizovane mreže, naročito oko Ras El Ma, snabdevaju Tunis i Libiju ovcama. Rasa Hamra, veoma cenjena u tim zemljama, posebno je izložena. Na visokim stepičkim visoravnima Oranije, neki akteri strahuju od njenog postepenog nestanka.
Treći uzrok je najteži na duži rok: klanje rasplodnih ovaca. Pod pritiskom trenutne dobiti, ovce mlađe od pet godina i dvogodišnje ovce se kolju ili prodaju. Žrtvujući rasplodne ženke, sektor smanjuje svoju sposobnost obnavljanja. Prodaje danas ono što je trebalo da proizvodi sutra.
Godine 2023-2025 su zaista ostavile tragove: oskudni pašnjaci, skupa stočna hrana, prisilne prodaje, klanje rasplodnih ovaca i oslabljen stočni fond. Ali cene ove godine se ne mogu mehanički objasniti sušom. Paradoks alžirskog ovčijeg sektora je negde drugde. Kada je godina sušna, uzgajivači imaju tendenciju da brže prodaju kako bi smanjili troškove ishrane. Ponuda tada kratkoročno raste i cene mogu biti kontrolisane. Kada je sezona kišna, kao ove godine u poređenju sa prethodnim, pašnjaci se obnavljaju i stada su jeftinija za održavanje. "Naâdja takoul befoumha", kažu uzgajivači: ovca se hrani napolju, dok trava raste, bez previše opterećenja na blagajnu. Mnogi tada radije zadržavaju svoje životinje, čekaju rast cena i prodaju kasnije. Vidljiva ponuda opada, cene rastu. Kiša, umesto da odmah opusti tržište, može podstaći čekanje.
Ovaj mehanizam ne protivreči krizi stočnog fonda. On je osvetljava. Sušne godine su smanjile proizvodnu bazu. Povratak pašnjaka, pak, podstiče vlasnike stada da odlažu prodaju. Između oslabljenog stočnog fonda i zadržane ponude, tržište se dvostruko zateže.
Jedno domaćinstvo, jedna ovca
Khandek Ahmed insistira na drugom faktoru, manje spektakularnom ali odlučujućem: demografskoj transformaciji alžirskih domaćinstava. Između 2000. i 2025. godine, njihov broj je porastao sa oko 5 miliona na više od 9 miliona, što je povećanje od skoro 80%, veće od samog rasta populacije. Proširena porodica se fragmentirala u nuklearna domaćinstva.
Некада је у многим кућама патријарх жртвовао једну овцу за цело домаћинство. Данас, више домаћинстава из исте породице живи одвојено, понекад у истом кварту, али са различитим буџетима и обавезама. Сваки жели или мора да купи своју овцу.
Потражња се стога повећава не само зато што становништво расте, већ зато што се број породичних јединица које одвојено славе Бајрам умножио. Овај феномен дубоко мења однос између понуде и потражње. Овца постаје тачка сусрета између три тензије: понуде ослабљене сушом и клањем репродуктивних животиња, потражње проширене породичном фрагментацијом и тржишта где је формирање цена и даље нетранспарентно.
Овај друштвени помак је видљив у обичним разговорима. Тамо где је куповина овце била очекивани ритуал, за многе постаје буџетска дилема. Породице упоређују цене, оклевају, позајмљују, смањују друге трошкове или одустају. Бајрам остаје верски и породични празник. Али његов трошак мења искуство.
Временски аспект празника овде игра кључну улогу. Што се датум више приближава, животиња престаје да се процењује само по тежини или цени. Процењује се на основу хитности, породичне части, друштвеног притиска и способности плаћања. Овца излази из уобичајене економске сфере и улази у логику ритуалне вредности.
Када животиња постане инвестиција
Стручњаци се слажу око узнемирујућег закључка: алжирска овчарска индустрија више не функционише само по правилима агрономије. Она све више следи логику ренте, где се богатство ствара у циркулацији више него у производњи.
За одређену категорију актера, овца више није само животиња подложна ограничењима узгоја. Она постаје сезонски актив. Масовна куповина четири или пет месеци пре Бајрама, када су цене још релативно ниске, омогућава стварање залиха. Ове залихе ће се потом распродати када потражња достигне свој максимум.
Ова пракса сама по себи није незаконита. Свака трговина се заснива на предвиђању. Али на тржишту без званичне котације, без транспарентности о доступним количинама и без праћења трансакција, она постаје моћан полуга за одређивање цена.
Недостатак формализованих уговора додатно повећава моћ оних који контролишу циркулацију. Када су информације ретке и када обавезе нису регулисане, актери који имају готовину, транспорт и мрежу могу ухватити несразмерну ренту.
Ова неформална финансијализација се такође огледа у језику на пијацама. Не говори се више само о животињама, тежини или раси. Говори се о тренутку куповине, складиштењу, тржишту које ће порасти, предстојећој несташици, журним купцима. Животиња постаје позиција коју треба држати до правог тренутка.
Шабан Асад, финансијски аналитичар у фирми Финаби, лоцира суштину проблема у овом недостатку рачуноводства и праћења. Према пројекту НЕПАД који се односи на овчарску индустрију у Џелфи, мање од 30% оваца прати формализовани пут са клањем у одобреним објектима. Остатак циркулише у дифузнијим каналима, толерисаним, понекад неопходним за економски опстанак руралних подручја, али тешким за мерење.
Фејсбук, нови сук страха
Спекулације се више не одвијају само у ограђеним просторима. Оне круже и на друштвеним мрежама. У неколико магребских тржишта, феномен изгледа већ успостављен: локалне странице и инфлуенсери шире идеју о неизбежном порасту, приказују преговоре на суковима и појачавају гласине о несташици.
Почетком маја 2026. године, објава на Фејсбуку која тврди да постоји потпуна несташица оваца у Бугтобу подељена је више од хиљаду пута у року од 48 сати. Исти дан, истражитељи присутни на лицу места су ипак констатовали стотине непродатих глава на суку. Аутор објаве никада није идентификован.
Ове гласине производе конкретне ефекте. Оне терају неке породице да купују раније, да прихвате вишу цену или да верују да ће тржиште бити још недоступније неколико дана касније. Оне такође дају продавцима додатни аргумент: сутра ће бити скупље.
Када је видео снимљен на сточним суковима у Ел Бајаду и Бугтобу кружио на Фејсбуку у пролеће 2026. године, изазвао је салву реакција. У року од неколико сати, десетине коментатора су изразиле свој бес, скептицизам или резигнацију.
Реч „јахрот“ се понављала као народна пресуда. Она није оспоравала само број. Она је говорила да више никога стварно не верује у актере тржишта. Други су осуђивали семсаре. Још неки су говорили о ниским платама, замрзнутим пензијама, породицама које недељама рачунају да ли ће моћи да купе или не. На овом нивоу, цена овце постаје бруталан показатељ социјалних разлика.
Увоз, огледало пукотине
Владина одлука о масовном увозу оваца пружа индиректан доказ ове дисторзије. Ограничењем цене увезене овце из Румуније на око 50 000 ДА, држава је признала да ниво који је достигло локално тржиште више не може бити објашњен само трошковима производње.
Министар пољопривреде, Јасин Оуалид, сам је истакао аномалију, сматрајући апсурдним да увезено месо може бити продато два пута јефтиније од оног произведеног локално. Држава је одговорила масовним увозом, са 1,2 милиона глава за Аид 2025. према Радио Алжиру, затим најављеним проширењем за 2026. годину, праћеним ослобађањем од царинских дажбина и ПДВ-а од априла до јуна.
Ове мере могу краткорочно олакшати домаћинствима и разбити нека шпекулативна очекивања. Али оне не решавају суштину проблема. Увоз овнова за клање не обнавља локално стадо. То не ствара ни аналитичко рачуноводство ни јасан статус за посреднике. Узгојне овце остају без довољне заштите. А централно питање остаје: колико заправо кошта алжирски ован и где се формира маржа?
У поређењу с другим тржиштима, алжирски случај упада у очи због разлике између процењених трошкова и коначне цене. У Румунији су трошкови нижи, али је сектор углавном боље структуриран. У Мароку такође постоји шпекулација. У Тунису, суша и слабљење репродукције утичу на понуду. Тамо где су канали боље регулисани, цене су више повезане с тежином, квалитетом и читљивим котацијама.
У Алжиру, тржиште оваца углавном функционише као нерегулисано тржиште по договору. Рачунска комора је проценила 2021. године промет сектора на 700 милијарди динара, са 100 милијарди губитака у порезима због неформалног сектора. Значајна економија, али тешко ухватљива.
Када куповина постане арбитража
У коментарима, алжирски црни хумор игра своју уобичајену улогу: изразити немоћ без предаје. Неки предлажу да се купи пас уместо овна. Други се шале на рачун идеје да се жртвује сандала за 2 500 динара. Неки питају да ли постоје попусти.
Не треба мешати ову иронију с лакомисленошћу. Када озбиљне речи више нису довољне да обуздају бес, шала постаје начин да се не подлегне понижењу.
Јер тема се тиче достојанства. У многим породицама, не купити овна није само економски избор. То је интимна непријатност, понекад скривена од деце или комшија. Аид је верски ритуал, али и друштвени тренутак. Одржава се углед, примају гости, дели се.
Јавни одговор се стога не може ограничити на увоз. Мора почети с познавањем трошкова, обима, канала и маржи. Без аналитичког рачуноводства, ниједна референтна цена није веродостојна. Докле год недостају теренска истраживања у Висоравнима, дебата ће остати заробљена утисцима. У недостатку санитарне и комерцијалне трајности, невидљиве трансакције ће наставити да одређују тржиште. Без заштите узгојних оваца, свака сезона ће осиромашити следећу. И без јасног статуса, семсар ће остати неопходан, оптужен и неконтролисан.
На крају дана, на пијацама у Ел Бајаду, Буктобу или Сиди Бел-Абесу, непродате животиње понекад се враћају у камионе. Породице се враћају кући са својим прорачунима у глави. Неки ће купити. Други ће чекати. Неколико њих ће одустати.
Жртвовање није нестало. Оно се преместило. За неке, оно остаје доступан породични обред. За друге, постаје трошак који треба преговарати, одлагати, понекад и напустити. Права подела се види ту: у цени животиње, али и у тренутку када заједнички ритуал престаје бити доступан свима.
Насловна фотографија: сточна пијаца © DR
Твала је независни алжирски онлајн медиј, објављен на француском и арапском. Инспирисан приступом „спорог новинарства“, он даје предност времену за истраживање, верификацију и контекстуализацију. Медиј нуди и дневни избор кратких информација и дубље формате као што су репортаже, истраге, видео снимци и подкасти. Вођен искусним новинарима, Твала придаје велику важност теренском раду и документованим причама. Његови садржаји се посебно интересују за Алжир, као и за медитеранске и сахелске динамике.